[postlink]http://topicsmagazine.blogspot.com/p/legende.html[/postlink]
Statistika
Puno ime: Erik Danijel Pjer Kantona
Datum rođenja: 24 Maj 1966
Mesto rođenja: Marsej, Francuska
Visina: 1.88 m
Igračka pozicija: Napadač
Karijera u Junajtedu:1992 - 1997
Utakmica: 190
Golova: 88
Internacionalna karijera: 45 utakmica, 20 golova
Ostali klubovi: Okser, Marsej, Bordo, Monpelje, Nim, Lids Junajted
Biografija
Erik Kantona, rođeni Parižanin, odrastao je u Marseju. I ta luka, taj grad Marsej, više liči na Kantonu nego Pariz. Postaje prvotimac Oksera u sedamnaestoj godini. Sa mladom reprezentacijom Francuske postao je prvak Evrope u devetnaestoj. Kantona je promenio pet klubova u Francuskoj zato što je govorio ono što misli. On se bunio protiv vlasnika klubova, govorio o lošim osobinama selektora Francuske, pocepao je dres kada je trener pokušao da ga zameni, potukao se na treningu...Svaki put je Kantona bio u pravu. I baš zato što je bio u pravu, svi su ga se lako odricali. Niko nije voleo da ima tog darovitog igrača, jer on je bio opasan buntovnik. Kao igrač Monpeljea, potukao se na treningu i pola tima je tražilo, zahtevalo, da se Kantona kazni. Karlos Valderama, reprezentativac Kolumbije, stao je na njegovu stranu i Kantona je ostao u klubu. Monpelje je osvojio Kup Francuske te sezone.
Kantona je jedini igrač Marseja koji se sukobio sa vlasnikom kluba, harizmatičnim Bernarom Tapijem. I zato ga je Tapi u godini kada je Marsej postao prvak Francuske prodao Nimu. Naravno da se Kantona bunio, da je protestovao protiv sudijskih odluka i često je bio kažnjavan. Kantona kaže da je u mladosti voleo, da je obožavao film "Do poslednjeg daha", Žan-Lika Godara, i da mu je bilo strašno žao što nije igrao u tom filmu. Dopadala mu se Džin Siberg. U dvadeset petoj godini života Kantona je rešio da napusti fudbal. Ipak, u toj odluci bilo je iskrenosti, ali i scenskog shvatanja biografije, mladalačke poze i on je otišao na Ostrvo. U Lids Junajted, i te prve godine Lids je postao prvak Engleske ispred Mančester Junajteda.
Ser Aleks Ferguson doveo je Kantonu godinu kasnije i to je bio Fergusonov najbolji potez u karijeri menadžera. Kantona je konačno našao pravi klub, i Mančester pravog igrača. Više od dve decenije navijači sa Old Traforda čekali su Bestovog naslednika. I došao je mladi Francuz. Posle 26 godina Junajted je postao prvak. U pet sezona Mančester je sa Kantonom četiri puta bio prvak i dva puta je osvojio Kup. Kantona pakuje, dribla i daje golove na odlučujućim utakmicama. Uz njega odrastaju Bekam, Skols, Gigs, Nevil, Bat. Tako se formira Mančester koji će postati pobednik Kupa šampiona. Pravio je Kantona pozorište u Engleskoj. Tukao se sa navijačima, sa navijačima Kristal Palasa. Nokautirao je navijača Metjua Simsona, a na konferenciji za štampu posle utakmice sa Kristal Palasom, Kantona je rekao: "Galebovi prate ribarski brod zato što misle da će on baciti sardine u more."
I na vrhuncu igračke moći Kantona je odlučio da završi karijeru. Imao je trideset godina. Izabrao je pravi trenutak jer je znao da treba otići u crkvu kad hor najlepše peva. Njegov dolazak u Englesku može se porediti sa dolaskom na Ostrvo francuskog pesnika Artura Remboa. Kantona je otvorio put francuskim igračima i trenerima: Anri, Viltor, Pires, Vijera, Ulije, Venger...I nije slučajno Erik Kantona u literarnom dodatku Gardijena objavio prevod pesme "Privukao Roben" čiji je autor Kleman Maro. Kleman Maro: sin jednog od dvorskih pesnika i Jane Bretanjske, žene Luja XII. Od paža i komornika postao je, zahvaljujući rodbinskim vezama i svom talentu sekretar Margerite od Alensona, buduće kraljice Navare. Godine 1526. dospeo je u zatvor jer je u vreme postao jeo slaninu. Još je nekoliko puta dospevao u zatvor zbog slobodoumnih ideja i simpatija prema protestantima. Zbog raspusnog života izgubio je poverenje protestanata, beži u Torino gde je i umro. Napisao je veliki broj dela koja predstavljaju u punom sjaju duh renesanse:
Privukao Roben jednom Margo k' sebi,
Pokazav joj alat malo ga zaklati,
I namahom htede da ga upotrebi,
Ali Margo reče: To će me zaklati,
Suviše je golem i dugačak da bi...
Dobro reče Roben, da ne bude bola,
Neću stavit celog,
A onda je zgrabi,
I gurnu joj alat, al' samo do pola.
Jaoj, reče Margo, ja sam vaša žrtva,
Stavite ga celog, i tako sam mrtva.
Posle odlaska iz Mančestera, Kantona je postao kapiten francuske reprezentacije u fudbalu na pesku. Igrao je u filmu "Elizabet" francuskog ambasadora, taj film je snimljen 1988. Kantona je proglašen za igrača veka Mančester Junajteda: Kralj Erik. Džordž Best ga je krunisao još većom titulom. Dao bih, kaže Best, sav šampanjac koji sam popio da odigram s' njim jednu utakmicu na Old Trafordu. Samo, ja bih bio najbolji.
Ser Robert 'Bobi' Čarlton
Statistika
Puno ime: Ser Robert Čarlton CBE
Datum rođenja: 11 Oktobar 1937
Mesto rođenja: Ašington
Visina: 1.73 m
Igračka pozicija: Napadač, Vezni
Karijera u Junajtedu: Januar 1953 - Maj 1973
Utakmica: 766
Golova: 253
Internacionalna karijera: 106 utakmica, 49 golova
Ostali klubovi: Preston Nort End
Biografija
Priča o još jednom velikom igraču Mančester Junajteda,članu najvećih od najvećih – Bazbijevih beba
Ser Robert "Bobi" Čarlton (rođen 11.avgusta 1937. u Ešingtonu,Nortamberlend) bivši je engleski internacionalac koje je sa Engleskom osvojio Svetsko prvenstvo 1966.,a iste je godine bio proglašen Evropskim fudbalerom godine. Skoro celi fudbalski vek proveo je u Mančester Junajtedu, gde se je proslavio po famoznim napadačkim istinktima i odličnom udarcu iz daljine.
Za Junajtedov prvi tim zaigrao je 1956. godine i tokom sledeće dve sezone postao je neizostavni član prve postave Mančester Junajteda.Tokom te dve sezone preživeo je i poznatu avionsku nesreću u Minhenu 1958. godine. Nakon što je pomogao Junajtedu da dođe do naslova 1965., Čarlton je sledeće godine sa Engleskom osvojio svetski naslov,a nakon toga odmah sledeće godine osvojio je još jedan naslov sa Junajtedom.1968. godine bio je kapiten Mančester Junajteda koji je te iste godine osvojio Evropski Kup,a Čarlton je u finalnoj utakmici postigao dva gola. Time je Junajted postao prvi engleski klub koji je došao do tog postignuća. Dao je više golova za Englesku i Junajted od bilo kojeg igrača u istoriji. Nedavno ga je Rajan Gigs prestigao po broju utakmica u dresu Junajteda, pa tako Bobi Čarlton trenutno drži mesto broj dva. Mnogi ga smatraju jednim od najboljih igrača svih vremena.
Junajted je napustio 1973. godine i postao igrač – menadžer Preston Nort Enda, ali odlučio je da posao trenera nije za njega i otišao nakon jedne sezone.
Nakon toga jedno je vreme bio direktor Vigan Atletika, a onda je 1984. ušao u društvo direktora Mančester Junajteda, gde je ostao do danas.
Detinjstvo Bobi Čarltona
Jedan od njegovih ujaka, veznjak Njukasl Junajteda Džeki Milburn bio je profesionalni fudbaler, no njegova majka Kisi bila je ta koja ga je trenirala na samom početku karijere. Njegov stariji brat Džek, radio je kao rudar i prijavio se za posao policajca pre nego što je postao profesionalni igrač Lids Junajteda.
19.aprila 1953. primetio ga je šef skauta Mančester Junajteda Džo Armstrong dok je igrao za jednu školsku ekipu iz Ist Nortamberlenda.Čarlton je počeo igrati za mlađe uzraste Engleske i nasuprot brojnim ponudama klubova, kao petnaestogodišnjak potpisao je vernost Junajtedu. U početku je njegova majka bila skeptična da se Bobi upusti u nesigurne fudbalske vode,te je počeo raditi kao pripravnik za inženjera ,no u avgustu 1954. ipak postaje profesionalac.
Čarlton postaje član famoznih Bazbijevih beba, generacije neprocenjivih fudbalskih talenata koja se stvarala na Old Trafordu četrdesetih, pedesetih I šezdesetih godina pod nadzorom menadžera Meta Bazbija koji je postavio dugotrajan plan oporavka kluba nakon Drugog Svetskog rata. Radio je vredno kroz sve uzraste Junajteda kroz koje je prošao,redovno davao golove u mlađim uzrstima i u ekipi rezerva pre nego što je debitovao za prvu ekipu protiv Čarlton Atletika u avgustu 1956. U isto vreme Čarlton je izvršio svoju građansku vojnu dužnost u Šrevzburiju. Met Bazbi savetovao ga je da bi mogao igrati za Junajted preko vikenda.U isto vreme u Šrevzburiju je vojsku služio i Dankan Edvards,Čarltonov ekipni kolega.
Ulazak u prvu ekipu Junajteda
Čarlton je u svojoj prvoj sezoni u Junajtedu odigrao četrnaest utakmica. Osvojili su prvenstvo,ali zaustavljeni su na putu da prvi put u 20. veku ostvare “dabl” – da osvoje prvenstvo i FA kup, kada su u finalu FA kupa 1957. izgubili u kontroverznoj utakmici protiv Aston Vile.Čarlton, tada još devetnaestogodišnjak igrao je na toj utakmici kada je sa terena sa slomljenom arkadom nakon sudara sa Vilinim napadačem Piterom MekFarlandom iznešen Junajtedov golman Rej Vud. Čarlton je bio prvi kandidat za odlazak na gol (u to vreme još nije bilo zamena,a pogotovo ne golmanskih),no između stativa završio je njegov saigrač Džeki Blančflauer.
Čarlton je već učvrstio mesto u ekipi kada je Junajted kao aktuelni prvak Engleske, iskoračio u Evropu kao prva engleska ekipa kojoj je to uspelo. Stigli su sve do polufinala gde su izgubili od Real Madrida. Junajtedov uspeh u jakoj konkurenciji doneo im je poveću dozu respekta na kontinentalnoj razmeri što je bio i cilj Meta Bezbija. Ta reputacija još se povećala u sledećoj sezoni kada je Junajted došao u četvrtinu finala protiv Crvene Zvezde iz Beograda.U prvom susretu kod kuće Junajted je pobedio 2:1.U revansu u Beogradu Čarlton je dva puta pogodio mrežu i Junajted je vodio 3:0,ali domaćini su uspeli izjednačiti na 3:3. To je bilo dovoljno da se Junajted plasira u polufinale gde ih je čekao Milan. Igrači Mančestera napustili su Beograd presretni jer su dospeli među četiri najbolja kluba Evrope,ali s mislima na važnu utakmicu protiv Vulverhemptona sledećeg vikenda.
Minhen – mesto velike tragedije
Avion koji je pokupio Junajtedove igrače i stručni štab na aerodromu u Zemunu morao se zaustaviti u Minhenu da bi napunio rezervoare. To se sve odvijalo u sve gorim vremenskim uslovima. Punjenje rezervoara je bilo obavljeno i putnicima je stigao poziv na ukrcvanje u avion. Jak vetar uzeo je maha i velike količine snega počele su se lediti na pisti i oko nje. Dva poletanja su zaustavljena što je zabrinulo putnike na avionu, stjuardesa ih je savetovala da ponovo napuste avion dok se ne otkloni manja tehnička greška.
Na aerodromski terminal stigao je poziv da se ponovo ukrcaju na avion i bilo je sve više nervoze među putnicima. Čarlton i njegov timski kolega Denis Vajolet savetovali su svoje mlađe kolege Tomija Tejlora i Dejvida Pega da zamene mesta,jer su mislili da će biti sigurniji na zadnjim mestima. To se pokazalo kao fatalna odluka Tejlora I Pega.
Avion je pri sledećem pokušaju poletanja zakačio ogradu na kraju piste i krilo aviona zabilo se u jednu zgradu koja se nalazila blizu piste. Krilo i deo repa aviona potpuno su otkinuti od ostatka aviona.Ostatak aviona vrteo se po ledenoj stazi i pri sledećem sudaru biva prepolovljen.
Čarlton je pri sudaru istrgnut iz sedista i ispao je iz kabine.Kada je do njega došao Junajtedov golman Hari Greg (koji se nekako provukao kroz rupu u avionu nepovredjen i započeo svoju spasilačku misiju) mislio je da je mrtav. Zgrabio je Čarltona i Vajoleta i izvukao ih iz aviona koji je u svakom trenutku mogao eksplodirati. Greg se vratio u avion kako bi pomogao povredjenom Bazbiju i Blančflaueru, a kad se okrenuo unazad laknulo mu je kad je vidio da su Čarlton i Vajolet živi, iako je već bio pretpostavio da su obojica mrtvi. Čarlton je zadobio posekotine lica i doživeo veliki šok,zbog čega je proveo nedelju dana u bolnici. Sedam njegovih saigrača je poginulo,uključujići i Tejlora i Pega s kojima su on i Vajolet zamenili mesta pre kobnog pokušaja poletanja. Poginuo je i kapiten Junajteda Rodžer Birn, zajedno s Markom Džonsom ,Bilijem Velanom,Eddijem Kolmanom i Džefom Bentom. Dankan Edvards umro je kasnije od posledica povreda koje je zadobio. Sveukupno, nesreća je odnela 23 života. Isprva je za nesreću okrivljen led na krilima, ali kasnijom obradom utvrđeno je da su uslovi za poletanje te kobne noći bili nemogući. Čarlton je bio prvi preživeli koji je napustio bolnicu. Stigao je u Mančester 14. februara 1958.,osam dana nakon nesreće. Kako se oporavljao,provodio je vreme sa lokalnom omladinom igrajući fudbal. Imao je samo 20 godina i pomogao je Bezbiju da spasi što se od sezone spasiti da. Očekivano, Junajted je izbačen iz Evropskog Kupa od italijanskog Milana u polufinalu ukupnim rezultatom 5:2, a i u prvenstvu su pali. Međutim, nekako su uspeli doći do drugog uzastopnog finala FA kupa i taj veliki dan na Vembliju poklopio se sa Bezbijevim povratkom na posao. Bezbi nije nikako mogao motivisati ekipu koja je igrala samo na osnovi uspomene na svoje prerano preminule saigrače i koja je igrala pod podrškom cele nacije. Net Lofthaus doneo je Boltonu pobedu od 2:0.
Ova minhenska nesreća presudno je obeležila dalji put Mančester Junajteda I Bobija Čarltona. Senka tog februarskog dana ostala je zauvek na njegovom licu. I u trenucima najvećih uspeha Mančestera i engleske reprezentacije kao da na njegovom licu postoji neka uzdržanost, odsutnost. Tri meseca posle minhenske nesreće, Bobi Čarlton je opet igrao na stadionu JNA u Beogradu, za reprezentaciju Engleske protiv Jugoslavije. Jugoslavija je pobedila sa 5:0, a mladi Čarlton je označen kao jedan od najvećih krivaca za taj poraz. (“Sve me je podsećalo na tragediju. Isti stadion, ista sredina I nisam mogao ni da se pokrenem”). Taj najdarovitiji i najbolji engleski igrač dugo je u reprezentaciji bio rezerva ili je igrao na pogrešnom mestu, najčešće na levom krilu. Tako su prošla dva svetska prvenstva, 1958. i 1962., i tek pred treće Čarlton (Alf Remzi je bio selektor) je počeo da igra na sredini i nametnuo se, tiho, kao glavni igrač. Engleska je postala svetski prvak, a dve godine kasnije, u maju 1968., Mančester Bobija Čarltona postaje šampion Evrope. Taj veliki fudbalski džentlmen, taj mirni i setni Bobi Čarlton, najviše je zaslužan što je tako dobro funkcionisao najčudesniji i najbolji trio engleskog i evropskog fudbala - Densi Lou (Škot), Bobi Čarlton (Englez), Džordž Best (Irac). Samo je taj ser, koji je bio ser i pre nego što ga je odlikovala kraljica Elizabeta II, mogao da ujedini britansko ostrvo. A o driblingu Bobi je kazao: Dribling je Dankan Edvards, moj drug iz školske klupe,
Statistika
Puno ime: Džordž Best
Datum rođenja: 22 Maj 1946
Mesto rođenja: Belfast, Severna Irska
Visina: 1.75 m
Igračka pozicija: Krilo, Ofanzivni vezni
Karijera u Junajtedu: Avgust 1961 - 05 Januar 1974
Utakmica: 477
Golova: 180
Internacionalna karijera: 37 utakmica, 9 golova
Ostali klubovi: Stokport Kanti (75/6), Kork Seltik (75/6), Los Anđeles Asteks (SAD) (76-78), Fulam (76 - 78), Hibernian (79 - 81), Fort Lauderdale Strajkers (SAD) (79), San Hose Ertkvejkes (SAD) (80)' Golden Bej (SAD), Barnmut 82/3
Biografija
Veliki Gaeli zemlje Irske,
Ti ljudi što ih Bog ludim sazda,
Jer su svi ratovi njihovi veseli,
A sve pesme tužne.
Ovu pesmu je tiho govorila Bestova majka u blagim alkoholnim halucinacijama dok je dečak Džordž učio fudbal šutirajući teniske loptice po nemirnim ulicama Belfasta. Na jednom od uličnih turnira u Belfastu, Besta je video skaut Mančester Junajteda Bob Bišop (ili je to bilo na terenu malog kluba Kedžak vojs) i kako legenda kaže, poslao telegram na stadion Old Traford sa samo jednom rečenicom: Mislim da sam pronašao genija.
Besta je u Mančester Junajted primio Mat Bezbi kada je Best imao 15 godina. Već u 17. godini Best je igrao za prvi tim Mančestera. Njegova prva utakmica bila je protiv Vest Bromvič Albiona. Dve sezone nakon Bestovog dolaska, to je 1965. godina, Mančester je postao prvak Engleske. Te godine u Kupu Šampiona Best je praktično sam pobedio Benfiku u Lisabonu. Bilo je 5:1. U portugalskim novinama pojavio se njegov novi nadimak - O'Beatle. Best je polako počeo da vraća radost na 'Teatar snova': Kada sam počinjao da se bavim fudbalom, Engleska je bila fantastično mesto. Ljudi su počeli da puštaju kosu, što sam uradio i ja. Muzika je bila bajkovita, moda je bila neobična i čudesna, a i fudbal nije bio loš.
Sredinom 70-ih Džordž Best je bio najbolji fudbaler na svetu. Bio je popularan kao Bitlsi, kao Bitlsi i Rolingstonsi zajedno. "Ono što nikada neću zaboraviti jeste huk navijača Mančestera. Kada sam išao kroz tunel, to mi je raznosilo glavu i kako sma bio bliži igralištu, to se čulo sve više. U takvim utakmicama bio sam ubeđen da mi niko ništa ne može."
Mančester je i u sezoni 1966/67 bio prvak. Best je imao 22 godine, i u maju 1968. Mančester je opet pobedio Benfiku. To je bilo na stadionu Vembli, bilo je 4:1, 4:1 u produžecima. Best je u trećem minutu prvog produžetka predriblao celu odbranu Benfike i postigao gol. Tako je Mančester postao prvi engleski klub koji je osvojio Kup Šampiona. Sledeće godine, 1969., Mat Bezbi, najbolji engleski menadžer, otišao je u penziju. Bestu se nije više igrao fudbal ili mu se nije igrao onako kako ga je igrao te četiri sezone, od 1964. do 1968. Plašio se da mu fudbal ne pređe u dosadu i prepoznavao je kako njegovim venama počinje da teče splin, kako osvajaju melanholične note njegove majke iz one pesme kaku su u Irskoj svi ratovi veseli i sve pesme tužne. "Trošio sam novac na piće, žene i automobile. Ostalo sam jednostavno profućkao. Rođen sam sa velikim darom, a on kadkad dolazi s' nagonom za samouništenje. Baš kao što sam hteo biti bolji od svih s kojima sam igrao, tako sam hteo biti bolji od svih kad smo se provodili." Već U 27. godini, njegova karijera je praktično bila završena. Svoju poslednju utakmicu za Mančester junajted odigrao je 1973. godine, i posle toga više nikada nije igrao za neki veliki klub. Mnogi će reći da je Džordž Best prokockao svoj talenat, ali njegova relativno kratka karijera je bila itekako bogata:
"Otkada sam sa 15 godina otišao od kuće, do svoje 24., 25. godine osvojio sam dva šampionata, evropski Kup šampiona i izabran sam za Evropskog igrača godina. Šest sezona za redom bio sam najbolji strelac Mančester Junajteda. Sve to mi, sa ove distance, izgleda zastrašujuće, ali u ono vreme o tome uopšte nisam razmišljao, samo sam želeo da svakoga dana igram fudbal."
Best je na vrhuncu slave bio u drugoj polovini šezdesetih godina. Zbog paklene kombinacije talenta, dobrog izgleda i harizme prozvali su ga "petim Bitlsom".
Džordž Best je i živeo kao rokenrol zvezda, ali to se pokazalo kao pogubno za karijeru u vrhunskom fudbalu:
"Nigde nisam mogao da idem, bio sam pod opsadom. Nedeljom bi se pojavio autobus pun ljudi, koji bi pravili piknik u mojoj bašti i sedeli tamo ceo dan. Ako bih želeo da izvedem devojku na večeru, morao sam da zovem u pomoć svog prijatelja u lokalnoj policijskoj stanici, da me odbrani od gomile novinara koji su me svuda pratili. Ja bih svojim kolima odjurio na večeru, a on bi išao iza mene brzinom od 40 kilometara na sat, tako da niko nije smeo da ga obiđe i pojuri za mnom. Svašta sam morao da radim da bih sačuvao svoju privatnost, ali nisam uspevao."
Teško je proceniti gde je mesto Džordža Besta u ligi najvećih fudbalera svih vremena. Drugi igrači su osvojili mnogo više trofeja za svoju zemlju i klubove.Best nikada nije igrao na Svetskom prvenstvu sa Severnom Irskom, a njegov buran život van terena zasenio je i upropastio njegovu karijeru.
Uvek je govorio da nije zažalio zbog svojih postupaka, ali izgleda da je tek pred kraj života shvatio da je mogao da postigne i mnogo više:
"Dosegao sam vrhunac slave sa timom koji je bio na vrhuncu od 1963. do 1968. Imao sam dakle tih 5 godina. Neki igrači nikada ne dožive tih pet godina i to me teši. Mogao bih da se dovedem do ludila razmišljajući šta bi bilo da sam imao 20 godina, ali bolje je i da sam imao i 5, nego ništa. Ali, ipak, voleo bih da je sve potrajalo dvadeset godina."
Da Best nije živeo onako kako je živeo, zar bi se svet i danas sećao njegovih driblinga iz Lisabona, loba protiv Totenhema ili onih šest golova protiv Normptona. "Ostvario sam sve što sam sanjao, da igram fudbal s' najboljima i da Mančester bude najbolji...Sećam se svake scene, svakog minuta svoje karijere."
Čak i kada je njegova fudbalska karijera odavno bila završena, Džordž Best nije prestao da fascinira britanske medije i javnost. Njegova pojavljivanja na televiziji bila su, međutim, dramatična iz potpuno pogrešnih razloga. Džordž Best je skoro ceo svoj život bio alkoholičar.
"Mislim da u ovoj zemlji ljudi i dalje gledaju na alkoholičare kao na gubavce. To je bolest koji svi gledaju sa visine, iako od nje pate ljudi iz svih slojeva društva. Ja sam se lečio zajedno sa jednim anđelom pakla, sveštenikom, direktorom banke i petnaestogodišnjakom. Dakle - niko nije pošteđen."
A kad je u Londonu tog 25. novembra 2005. godine umro Džordž Best, tog dana ujedinilo se celo britansko ostrvo. I Škoti, i Irci, i Englezi, i Velšani. I katolici i protestanti. U brojnim anketama svrstavan je među najbolje igrače sveta svih vremena, a u rodnoj Severnoj Irskoj uzdignut je u status božanstva. Na njegovoj sahrani u rodnom Belfastu okupilo se oko 100.000 ljudi, koji su i pored kiše koja je padala ceo dan, došli da odaju poštu najboljem fudbaleru Severne Irske i jednom od najboljih igrača svih vremena. Zemljaci su mu se odužili i tako što je po njemu nazvan međunarodni aerodrom u Belfastu, a Banka Alstera je na godišnjicu smrti izdala milion novčanica od po pet funti sterlinga sa njegovim likom.
Puno ime: Dankan Edvards
Datum rođenja: 01. Oktobar 1936.
Mesto rođenja: Dadli, Engleska
Visina: 1.80 m
Igračka pozicija: Krilni napadač
Karijera u Junajtedu: Avgust 1952 – Februar 1958
Golova: 21
Internacionalna karijera: 18 utakmica, 5 golova
Biografija
Legenda od Dankanu Edvardsu nije dugo trajala, tačnije nije se ni do kraja izgradila, ali ipak nikad neće umreti. Dankan je fudbalski “titan” , fenomen koji se pojavi jednom u životu, fenomen koji je potresao Englesko fudbalsko tlo tokom 1950-ih godina. U Junajted je stigao sa šesnaest godina I činilo se da za njega granice nisu postojale. Dve godine kasnije nastupio je I za nacionalni tim Engleske.
Dankan Edvards je bio poput mitskog bića, kompletan igrač. Nije postojala stvar na fudbalskom terenu, a da je ovaj mladi talenat ne uradi bolje od svih. Njegova kontrola lopte, koristeći obe noge, jednostavno bila je majstorska. Njegova dodavanja su bila primer za slediti, šut je bio neverovatan, spoj snage I preciznosti. U vazduhu je bio kralj. Mogao sa napraviti čitav catalog njegovih fudbalskih veština. Ali I to je bilo samo pola od onoga što je umeo. Tu su I njegova hrabrost, lojalnost I posvećenost, I ono najvažnije: temperament koji je posedovao, bio je zapanjujuć. Svi su se na njega ugledali.
Još od momenta kad je stigao na Old Traford, nije bilo sumnje da će Dankan biti veoma specijalan. On je bio svestan toga, ali nije bio jedan od onih koji će da dopuste da se sve desi samo od sebe. Njegova privrženost igri ga je terala da vežba svaki dan, ceo dan, sve dok ne padne mrak ili dok ga ne odvoje nekako od lopte. Dankan je sve radio iz ljubavi.
Većinu svojih utakmica u dresu Junajteda, Edvards je igrao kao polušpic. Često se vraćao da pomogne odbrani, ali je umeo da svaki napad pretvori u šansu. Protivnički igrači kao da su bežali od njega, jer kada se Dankan zaleti prema golu, bilo je nemoguće zaustaviti ga. Njegova poslednja ligaška utakmica je donela istorijsku pobedu nad Arsenalom na nekadašnjem “Hajberiju”. Tada je Edvards postigao jedan od svojih tipičnih golova, kada je dobio loptu od Denisa Vajoleta na ivicu šesnaesterca, lagano predriblao Džeka Kelsija I postigao pobedonosni gol.
To je bio dovoljan pokazatelj njegovih veština. Taj gol je bilo sve u jednom. Jednom je Bobi Čarlton rekao:”Da moram da igram za svoj život, I kada bi mogao da izaberem jednu osobu da mi pomogne, to bi bio Dankan Edvards.”
Pre nego što je poginuo u Mihnenu posle dvonedeljne borbe za život, našalio se sa kolegom Džimi Marfijem, rekavši mu da će za sledeći meč biti spremniji od njega. Ipak to se nije desilo, Dankan Edvards je preminuo u bolnici u Minhenu. On je za Mančester Junajted osvojio dva prvenstva i odigrao je 18 utakmica za Englesku reprezentaciju. Imao je samo 21 godinu, njegov ogroman potencijal jedva da je bio načet. Svi koji su gledali Dankana Edvardsa, u svojim mislima će zauvek imati pravo fudbalsko blago. Više nikad neće videti takvog mladog igrača kao što je bio Dankan Edvards.
Sahrana
Nakon čuvenog “Minhena” 1958. godine, sedam igrača i četrnaest drugih članova posade su na mestu preminuli. Dankan Edvards je preživeo surovi pad aviona I prevezen je u bolnicu “Reht de Isar” u Minhenu. Zadobio je teške povrede. Višestruki prelom noge, rebara, i oštećen bubreg ostavljali su prostora za pitanje “Da li će Edvards preživeti, i ako preživi da li će ikada više zaigrati fudbal”? Odgovor je usledio 21. februara 1958. i Dankan Edvards je nažalost preminuo. Svet je ostao bez jednog od najvećih fudbalskih talenata ikad i jednog sjajnog čoveka, koji je širio pozitivnu energiju na svakom koraku.
Sahranjen je u svom rodnom mestu Dadliju pet dana nakon svoje smrti. Na svom nadgrobnom spomeniku ispisan je tekst “Sve nas je napustio, nije rekao zbogom” , a njegov grob i dan danas posećuju mnogobrojni fanovi Junajteda širom planete.
Nakon Dankanove sahrane, o njemu je počelo još više da se piše i priča. Ostao je upamćen kao jedan od najvećih talenata ikada, a mnogi smatraju da bi bio, ako ne i najbolji igrač svih vremena ispred recimo jednog Maradone.
Statistika
Puno ime: Ole Gunar Solskjer
Datum rođenja: 26. februar 1973.
Mesto rođenja: Kristijansund, Norveška
Visina: 1.78 m
Igračka pozicija: Napadač
Karijera u Junajtedu: Jul 1996– Avgust 2007
Golova: 128
Internacionalna karijera: 61 utakmica, 21 gol
Ostali klubovi: Klaunsenegen i Molde
Biografija
Komentar iz zadnjih pet minuta sa Kamp Noua na veče 26. maja 1999. godine biće zauvek zapečaćen u fanovima Junajteda širom sveta. Pet reči na kraju te čuvene utakmice je sve što vam treba da vas transportuje u tu noć, kada vam je srce lupalo kao da ste dobili električni udar. Tih pet reči su :“I Solskjer ga je osvojio“ (And Solskjaer Has Won It)
Solskjer je u Junajted stigao u doba kada je Fergusonov tim bio u punom letu sa mnogo domaćih i talentovanih igrača, sa povremenim skupim potpisivanjima ili nastalim talentima. Zakoračio je u tim pored Bekama, Bata, Skolsa, Gigsa, braće Nevil, Kina, Kola, Kantone i Šmajhela.
Tokom leta 1996. godine, Fergusonovi lukavi transferi su imali dobro poznatu reputaciju, ali su tada nestali Hjuz, Dablin, Kančelskis i Šarp. MekKler i Kantona su počeli da pokazuju znake starenja, i svi su očekivali da Junajted obori rekord u kupovini neke velike zvezde. Svi su smatrali da je Blekburnov Alan Širer pravo rešenje od petnaest miliona funti.
Bilo je pravo iznenađenje kada je Ferguson kupio tri malopoznata igrača, Karela Poborskog, Ronija Jonsena i Ole Gunar Solskjera. Solskjer je bio jeftin, Poborski je izgledao kao prirodna zamena za Kančelskog, a Jonsen kao zamena za Stiva Brusa, ali pravo iznenađenje je bio „ubica dečijeg lica“ koji je stigao iz Norveškog Moldea, ispred jednog Alana Širera.
Ole je debitovao u trećoj utakmici u sezoni protiv Blekburna, ušao je u igru u 64. minutu igre, kada je Junajted gubio sa 1-2. Šest minuta kasnije, Solskjer je postigao izjednačujuć gol, rola po kojoj je Ole i bio poznat tokom svoje karijere. On je bio momentalni hit za navijače, njegova mirna priroda van terena i njegovo mladalačko lice mu je donelo prvi deo popularnog nadimka „Baby Face“ , dok je drugi deo nadimka „Assasin“ dobio po smrtonosno preciznom udarcu. Njegovih 18 golova u prvoj sezoni u Junajtedu, doveli su ga na čelo liste strelaca „crvenih đavola“, i bio je najzaslužniji za drugu uzastupnu titulu Aleksa Fergusona na klupi Junajteda.
Statistika mu je donela i nadimak „super-izmena“, nadimak koji je Solskjer nosio gotvo čitavu svoju karijeru. On je bio starter u 217 od 367 mečeva koje je odigrao za crveni dres. Postizao je golove i kao starter i kao izmena, bilo mu je svejedno. Ferguson je stalno hvalio Oleov temperament, ali je tvrdio da je završnica bila ključ Solskjerovog uspeha, kao i sposobnost čitanja igra sa klupe, i kad bi ušao znao bi gde treba da stoji i šta treba da radi.
Ole se dokazao na svom debiju za Junajted, ali se najviše dokazao u dramatičnim momentima. Gol u poslednjim sekundama protiv Bajerna, bio je najbolji primer Solskjerovog uticaja na ishod meča. To ne bi trebalo da dođe kao iznenađenje, jer mu se baš te sezone sudbina ponovila par puta, i opet je takvim golovima bio jedan od najzaslužnijih za Mančesterovu najbolju sezonu u istoriji kluba, sezona poznatija kao i „99’s treble“.
U februaru 1999. godine, na programu je bila utakmica Premijer lige između Junajteda i Notingem Foresta. Jork i Kol su postigli po dva gola, i tad je bilo pitanje ko će od njih dvojice postići het-trik, a zatim je 19 minuta pre kraja meča umesto Jorka ušao Solskjer. U zadnjih 12 minuta, Ole nije postigao het-trik, već je dao četiri gola i time potopio Notingem Forest. Rezultat tog meča bio je 1-8.
Dve nedelje ranije u FA kupu, sastali su se Liverpul i Mančester. Liverpul je poveo u 78. minutu golom Majkla Ovena. Dvajt Jork je izjednačio dva minuta pre kraja, a onda je duboko u nadoknadi vremena Solskjer postigao pobedonosni gol pored Dejvida Džejmsa i tako utišao ceo Enfild Roud, i odveo svoj tim u sledeću rundu.
Ole nije samo postizao golove u nadoknadi vremena, svojevremeno je dva puta potapao Arsenal i jednom Njukasl. Na toj utakmici protiv Njukasli, Solskjer je dobio crveni karton, kada je kompletna odbrana Junajteda ostala napred. Rob Li, igrač Njukasla je potrčao sa loptom prema golu na kojem je bio samo golman, svi su se već predali, a onda je Ole potrčao prema svom golu iz samog špica napada, i sustigao Lija, a zatim napravio prekršaj i dobio je crveni karton. Solskjer se bez reči okrenuo i krenuo prema svlačionicu, a onda su nastale ovacije sa Stretford Enda, pa zatim i celog stadiona. Svi su ustali da pozdrave požrtvovanje Solskjera, koje je na kraju donelo pobedu Junajtedu.
Možda nije bio prvi izbor pored razornih Dvajta Jorka i Endija Kola, ali su Solskjerovo strpljenje i upornost nadživela oba ova igrača.
I pored povreda koje su ga zahvatile, Solskjer je uspevao da u dve sezone postigne 15, a zatim i 18 golova. Nakon odlaska Jorka i Kola, stigao je Rud van Nistelroj i tek tada je Solskjer postao standardni prvotimac i to je iskoristio na najbolji mogući način. Postigao je 25 impresivnih golova. Ipak Junajted se vremenom navikao na igru Nistelroja kao frontmena ekipe, pa je Ole polako počeo da posustaje.
Umesto da odustane, Ole je odlučio da ostane i bori se za svoje mesto u timu. Dejvid Bekam se povredio, a Ferguson je Solskjera prekomandovao na poziciju desnog polušpica. Solskjer je ponovo počeo sa brilijantnim partijama, i Bekamu je bilo teško posle oporavka da izbaci norvežanina iz tima. Nakon toga su usledile brojne povrede, koje su najveći razlog što je Solskjer pre vremena završio karijeru. Zbog povreda Ole je propustio veći deo 2004. i 2006. godine, dok je 2005. u potpunosti propustio. Svaki put kad bi se oporavio, Ole je igrao kao i pre, ali ga je poslednja povreda „dokrajčila“ i odlučio je da završi karijeru u avgustu 2007. godine na utakmici protiv Espanjola.
Ole je nedugo posle toga dobio svoj kutak na Stretford Endu, sa natpisom „20LEGEND“ koji je ponosno stajao na zapadnoj strani Old Traforda, a Solskjerovo ime se pevalo jače nego ikad.
Početkom sezone 2008/2009, Ole Gunar Solskjer se pustio u trenerske vode. Dobio je posao menadžera rezervi Mančester Junajteda. Nadajmo se da će ga u trenerskoj karijeri pratiti uspeh, kao što je to radio u igračkoj.
Nagrade
Solskjerov uspeh je nagrađivan trofejima, a on ih je sa Mančester Junajtedom osvojio 13. Osvojio je gotovo sve što se moglo sa Junajtedom osvojiti.
Premijer liga (6): 1996–97, 1998–99, 1999–2000, 2000–01, 2002–03, 2006–07
FA Kup (2): 1998–99, 2003–04
FA Komjuniti Šild (3): 1996, 1997, 2003
UEFA Liga Šampiona (1): 1998–99
Interkontinentalni kup (1): 1999
Kao što kroz istoriju Junajteda mnoge legende imaju svoje plemićke titule, i Ole ima svoje. U Norveškoj, u svom rodnom mestu, Solskjer je postao počasni vitez ili preciznije „Vitez prve klase, odreda Svetog Olava“ što je san za svakog norvežanina. Dobio je i „Niksenovu“ nagradu 2007. godine za najboljeg igrača Norveške, a Ole je doslovno svom ponašanju dobio i Pir Gintovu nagradu, nagradu koja se dodeljuje u Norveškoj, a u prevodu bi značila „Nagrada za mir“. Solskjer je i počasni ambasador UNICEF-a, i ima svoje fudbalske kampove širom celog Afričkog kontinenta.
Statistika
Puno ime: Peter Boleslav Šmajhel
Datum rođenja: 18 Novembar 1963
Mesto rođenja: Gladšahe, Danska
Visina: 1.93 m
Igračka pozicija: Golman
Karijera u Junajtedu:1991 - 1999
Utakmica: 292
Golova: 1
Internacionalna karijera: 129 utakmica, 1 gol
Ostali klubovi: Gladšahe, Hvidov, Brondbi, Sporting, Aston Vila, Mančester Siti
Biografija
Peter Boleslаv Šmаjhel (rođen 18. novembrа 1963), bivši dаnski profesionаlni fudbаlski golmаn koji je izаbrаn zа nаjboljeg svetskog golmаnа 1992 i 1993 godine.
Ostаće upаmćen po svojoj nаjuspešnijoj godini u Mаnčester Junаjtedu, kogа je kаo kаpiten doveo do osvаjаnjа "Lige šаmpionа" kаo i do trostruke klupse titule 1999 godine. Bio je ključni člаn dаnske reprezentаcije kojа je osvojilа Evropsko prvenstvo 1992 godine.
Rođen je u Glаdsаke u Kopenhаgen u Dаnskoj. Šmаjhel je poznаt po svom nаpаdаčkim izletimа u protivnički šesnаesterаc kаo i po impozаntnom izgledu (visok 1,93 metrа i dresu veličine XXXL, specijаlno prаvljenom zа njegа). Tokom svoje kаrijere, Šmаjhel je postigаo 11 golovа, uključujući i jedаn zа reprezentаciju Dаnske, što je veliki podvig zа golmаnа. On je tаkođe igrаč sа nаjviše nаstupа zа nаcionаlni tim Dаnske, sа 129 utаkmicа između 1987 i 2001. Pored Evropskog prvenstvа 1992 godine (koje su osvojili), on je igrаo zа svoju zemlju i nа Svetskom prvenstvu 1998, kаo i nа tri Evropskа prvenstvа. Bio je kаpiten nаcionаlnog timа nа 30 mečevа.
Nаkon što se prikаzаo nа međunаrodnoj sceni, Mаnčester junаjted gа je kupio 1991 godine zа 530.000 funti, zа cenu kojа je opisаnа 2000 godine, od strаne menаdžerа Mаnčester Junаjtedа, Ser Aleks Fergusonа kаo "pogodbа vekа". Šmаjhel je odigrаo veći deo svoje kаrijere zа Junаjted, osаm godinа ukupno. Sа Junаjtedom, Šmаjhel je osvojio pet titulа Premijer ligа, tri FA kupа, jedаn Ligа kup, i UEFA Ligu šаmpionа. Mаnčester Junаjted je zаvršio kаo drugoplаsirаni u Šmаjhelovoj prvoj sezoni (iste godine osvojio Ligа kup, po prvi put u istoriji klubа), аli je nа međunаrodnoj sceni Šmаjhel ostvаrio nаjveći uspeh te godine. Posle sаnkcijа UN uvedenih Jugoslаviji, umesto reprezentаcije Jugoslаvije nа prvenstvo Evrope je otišlа Dаnskа, kаo drugoplаsirаnа u grupi. Pod vođstvom novog menаdžerа Ričаrdа Nilsenа, Šmаjhel je postаo prvi golmаn Dаnske reprezentаcije 1992 godine nа Evropskom prvenstvu, koje su i osvojili. Odbrаnio je penаl Mаrko Vаn Bаstenu u polufinаlu, i odvero reprezentаciju u finаle. Posle niz vаžnih odbrаnа tokom prvenstvа, izаbrаn je zа nаjboljeg golmаnа nа svetu 1992 godine.
U sezoni 1992-93, Šmаjhel je doneo Mаnčesteru prvu titulu posle 26 godinа sа 22 utаkmice nа kojimа nije primio gol. Još jednom je poneo titulu nаjboljeg nа svetu. Jаnuаrа 1994 godine, Šmаjhel je zаrаtio sа Fergusonom nаkon što je posle vođstvа od 3-0 protiv Liverpulа primio 3 golа. U rаsprаvi Šmаjhel je rekаo teške reči nаkon čegа je usledio otkаz od strаne Fergusonа. Nekoliko dаnа kаsnije, izvinuo se sаigrаčimа, ne znаjući dа gа je Ser Aleks "prisluškivаo". Šmаjhel je ostаo u klubu sа kojim je odbrаnio titulu.
Iаko je bio golmаn, imаo je običаj dа odlаzi u nаpаd tokom kornerа kаdа je Mаnčester gubio. Sаmа njegovа pojаvа izаzivаlа je ogromnu pаžnju protivničkih igrаčа, koji su "zаborаvljаli" nа ostаle igrаče Mаnčesterа, što je često dovodilo do pogotkа. Postigаo je i gol protiv Rotorа iz Volgogrаdа u UEFA kupu, аli je Mаnčester ipаk eliminisаn zbog golа u gostimа (nа Old Trаfordu bilo 2-2, prvi meč 0-0). Postigаo je i gol "mаkаzicаmа" protiv Vimbldonа, аli nije priznаt zbog ofsаjdа.
Posle koškаnjа sа Jаn Vrаjtom iz Arsenаlа 1997 godine, Šmаjhel je optužen zа rаsizаm, аli su te optužbe odbаčene zbog nedostаtkа dokаzа nekoliko meseci kаsnije. Zаvršne sezone (1998-99) u Mаnčesteru, Šmаjhel je osvojio prvnstvo, FA kup i ligu šаmpionа. U polufinаlu FA kupа, odbrаnio je penаl Denisu Berkаmpu iz Arsenаlа u zаdnjim minutаmа utаkmice i tаko odveo meč u produžetke, gde je Mаnčester slаvio sа 2-1 pogodtkom Gigsа u produžetku. U finаlu je sаvlаdаn NJukаsl sа 2-0. Prvenstvo je osvojeno sа bodom prednosti ispred Arsenаlа. A nаjzаpаmćenijа utаkmicа ikаdа u ligi šаmpionа odigrаlа se 26. mаjа 1999 godine nа Kаmp Nou u Bаrseloni. Posle vođstvа Bаjernа od 1-0, u finišu utаkmice golovimа Šeringemа u 91 minutu i Solskerа u 93 minutu, Mаnčester je osvojio titulu. Šmаjhel, kаo kаpiten timа u odsustvu Roj Kinа bio je zаslužаn što Mаnčester nije primio više golovа sа svojim izuzetnim odbrаnаmа. Posle Mаnčesterа, kаrijeru je nаstаvio u Sportingu, Aston Vili i Mаnčester sitiju, nаkon čegа se penzionisаo 2003 godine.
Stаtistikа:
Mаnčester Junаjted - 398 utаkmicа, 1 gol
Premijer ligа - 5 (1992–93, 1993–94, 1995–96, 1996–97, 1998–99)
FA kup - 3 (1993–94, 1995–96, 1998–99)
FA Čаriti Šild - 4 (1993, 1994, 1996, 1997)
Ligа kup (Kаrling kup) - 1 (1991)
UEFA Super kup - 1 (1991) - pobedа protiv Crvene Zvezde od 1-0
Ligа šаmpionа - 1 (1998-99)
Priznаnjа:
Evropski golmаn godine - 4 (1992, 1993, 1997, 1998)
Nаjbolji golmаn svetа - 2 (1992, 1993)
UEFA nаgrаdа - 1 (1997-98)
Dаnski fudbаler godine - 3 (1990, 1993, 1999)
Engleskа "dvorаnа veličаnstvenih" - 1 (2003)
Nаjbolji golmаn Premijer lige u periodu od 1992 do 2002 godine
Nаjboljа odbrаnа Premijer lige (protiv Njukаslа 1997 godine)
Erik Kantona
Statistika
Puno ime: Erik Danijel Pjer Kantona
Datum rođenja: 24 Maj 1966
Mesto rođenja: Marsej, Francuska
Visina: 1.88 m
Igračka pozicija: Napadač
Karijera u Junajtedu:1992 - 1997
Utakmica: 190
Golova: 88
Internacionalna karijera: 45 utakmica, 20 golova
Ostali klubovi: Okser, Marsej, Bordo, Monpelje, Nim, Lids Junajted
Biografija
Erik Kantona, rođeni Parižanin, odrastao je u Marseju. I ta luka, taj grad Marsej, više liči na Kantonu nego Pariz. Postaje prvotimac Oksera u sedamnaestoj godini. Sa mladom reprezentacijom Francuske postao je prvak Evrope u devetnaestoj. Kantona je promenio pet klubova u Francuskoj zato što je govorio ono što misli. On se bunio protiv vlasnika klubova, govorio o lošim osobinama selektora Francuske, pocepao je dres kada je trener pokušao da ga zameni, potukao se na treningu...Svaki put je Kantona bio u pravu. I baš zato što je bio u pravu, svi su ga se lako odricali. Niko nije voleo da ima tog darovitog igrača, jer on je bio opasan buntovnik. Kao igrač Monpeljea, potukao se na treningu i pola tima je tražilo, zahtevalo, da se Kantona kazni. Karlos Valderama, reprezentativac Kolumbije, stao je na njegovu stranu i Kantona je ostao u klubu. Monpelje je osvojio Kup Francuske te sezone.
Kantona je jedini igrač Marseja koji se sukobio sa vlasnikom kluba, harizmatičnim Bernarom Tapijem. I zato ga je Tapi u godini kada je Marsej postao prvak Francuske prodao Nimu. Naravno da se Kantona bunio, da je protestovao protiv sudijskih odluka i često je bio kažnjavan. Kantona kaže da je u mladosti voleo, da je obožavao film "Do poslednjeg daha", Žan-Lika Godara, i da mu je bilo strašno žao što nije igrao u tom filmu. Dopadala mu se Džin Siberg. U dvadeset petoj godini života Kantona je rešio da napusti fudbal. Ipak, u toj odluci bilo je iskrenosti, ali i scenskog shvatanja biografije, mladalačke poze i on je otišao na Ostrvo. U Lids Junajted, i te prve godine Lids je postao prvak Engleske ispred Mančester Junajteda.
Ser Aleks Ferguson doveo je Kantonu godinu kasnije i to je bio Fergusonov najbolji potez u karijeri menadžera. Kantona je konačno našao pravi klub, i Mančester pravog igrača. Više od dve decenije navijači sa Old Traforda čekali su Bestovog naslednika. I došao je mladi Francuz. Posle 26 godina Junajted je postao prvak. U pet sezona Mančester je sa Kantonom četiri puta bio prvak i dva puta je osvojio Kup. Kantona pakuje, dribla i daje golove na odlučujućim utakmicama. Uz njega odrastaju Bekam, Skols, Gigs, Nevil, Bat. Tako se formira Mančester koji će postati pobednik Kupa šampiona. Pravio je Kantona pozorište u Engleskoj. Tukao se sa navijačima, sa navijačima Kristal Palasa. Nokautirao je navijača Metjua Simsona, a na konferenciji za štampu posle utakmice sa Kristal Palasom, Kantona je rekao: "Galebovi prate ribarski brod zato što misle da će on baciti sardine u more."
I na vrhuncu igračke moći Kantona je odlučio da završi karijeru. Imao je trideset godina. Izabrao je pravi trenutak jer je znao da treba otići u crkvu kad hor najlepše peva. Njegov dolazak u Englesku može se porediti sa dolaskom na Ostrvo francuskog pesnika Artura Remboa. Kantona je otvorio put francuskim igračima i trenerima: Anri, Viltor, Pires, Vijera, Ulije, Venger...I nije slučajno Erik Kantona u literarnom dodatku Gardijena objavio prevod pesme "Privukao Roben" čiji je autor Kleman Maro. Kleman Maro: sin jednog od dvorskih pesnika i Jane Bretanjske, žene Luja XII. Od paža i komornika postao je, zahvaljujući rodbinskim vezama i svom talentu sekretar Margerite od Alensona, buduće kraljice Navare. Godine 1526. dospeo je u zatvor jer je u vreme postao jeo slaninu. Još je nekoliko puta dospevao u zatvor zbog slobodoumnih ideja i simpatija prema protestantima. Zbog raspusnog života izgubio je poverenje protestanata, beži u Torino gde je i umro. Napisao je veliki broj dela koja predstavljaju u punom sjaju duh renesanse:
Privukao Roben jednom Margo k' sebi,
Pokazav joj alat malo ga zaklati,
I namahom htede da ga upotrebi,
Ali Margo reče: To će me zaklati,
Suviše je golem i dugačak da bi...
Dobro reče Roben, da ne bude bola,
Neću stavit celog,
A onda je zgrabi,
I gurnu joj alat, al' samo do pola.
Jaoj, reče Margo, ja sam vaša žrtva,
Stavite ga celog, i tako sam mrtva.
Posle odlaska iz Mančestera, Kantona je postao kapiten francuske reprezentacije u fudbalu na pesku. Igrao je u filmu "Elizabet" francuskog ambasadora, taj film je snimljen 1988. Kantona je proglašen za igrača veka Mančester Junajteda: Kralj Erik. Džordž Best ga je krunisao još većom titulom. Dao bih, kaže Best, sav šampanjac koji sam popio da odigram s' njim jednu utakmicu na Old Trafordu. Samo, ja bih bio najbolji.
Ser Robert 'Bobi' Čarlton
StatistikaPuno ime: Ser Robert Čarlton CBE
Datum rođenja: 11 Oktobar 1937
Mesto rođenja: Ašington
Visina: 1.73 m
Igračka pozicija: Napadač, Vezni
Karijera u Junajtedu: Januar 1953 - Maj 1973
Utakmica: 766
Golova: 253
Internacionalna karijera: 106 utakmica, 49 golova
Ostali klubovi: Preston Nort End
Biografija
Priča o još jednom velikom igraču Mančester Junajteda,članu najvećih od najvećih – Bazbijevih beba
Ser Robert "Bobi" Čarlton (rođen 11.avgusta 1937. u Ešingtonu,Nortamberlend) bivši je engleski internacionalac koje je sa Engleskom osvojio Svetsko prvenstvo 1966.,a iste je godine bio proglašen Evropskim fudbalerom godine. Skoro celi fudbalski vek proveo je u Mančester Junajtedu, gde se je proslavio po famoznim napadačkim istinktima i odličnom udarcu iz daljine.
Za Junajtedov prvi tim zaigrao je 1956. godine i tokom sledeće dve sezone postao je neizostavni član prve postave Mančester Junajteda.Tokom te dve sezone preživeo je i poznatu avionsku nesreću u Minhenu 1958. godine. Nakon što je pomogao Junajtedu da dođe do naslova 1965., Čarlton je sledeće godine sa Engleskom osvojio svetski naslov,a nakon toga odmah sledeće godine osvojio je još jedan naslov sa Junajtedom.1968. godine bio je kapiten Mančester Junajteda koji je te iste godine osvojio Evropski Kup,a Čarlton je u finalnoj utakmici postigao dva gola. Time je Junajted postao prvi engleski klub koji je došao do tog postignuća. Dao je više golova za Englesku i Junajted od bilo kojeg igrača u istoriji. Nedavno ga je Rajan Gigs prestigao po broju utakmica u dresu Junajteda, pa tako Bobi Čarlton trenutno drži mesto broj dva. Mnogi ga smatraju jednim od najboljih igrača svih vremena.
Junajted je napustio 1973. godine i postao igrač – menadžer Preston Nort Enda, ali odlučio je da posao trenera nije za njega i otišao nakon jedne sezone.
Nakon toga jedno je vreme bio direktor Vigan Atletika, a onda je 1984. ušao u društvo direktora Mančester Junajteda, gde je ostao do danas.
Detinjstvo Bobi Čarltona
Jedan od njegovih ujaka, veznjak Njukasl Junajteda Džeki Milburn bio je profesionalni fudbaler, no njegova majka Kisi bila je ta koja ga je trenirala na samom početku karijere. Njegov stariji brat Džek, radio je kao rudar i prijavio se za posao policajca pre nego što je postao profesionalni igrač Lids Junajteda.
19.aprila 1953. primetio ga je šef skauta Mančester Junajteda Džo Armstrong dok je igrao za jednu školsku ekipu iz Ist Nortamberlenda.Čarlton je počeo igrati za mlađe uzraste Engleske i nasuprot brojnim ponudama klubova, kao petnaestogodišnjak potpisao je vernost Junajtedu. U početku je njegova majka bila skeptična da se Bobi upusti u nesigurne fudbalske vode,te je počeo raditi kao pripravnik za inženjera ,no u avgustu 1954. ipak postaje profesionalac.
Čarlton postaje član famoznih Bazbijevih beba, generacije neprocenjivih fudbalskih talenata koja se stvarala na Old Trafordu četrdesetih, pedesetih I šezdesetih godina pod nadzorom menadžera Meta Bazbija koji je postavio dugotrajan plan oporavka kluba nakon Drugog Svetskog rata. Radio je vredno kroz sve uzraste Junajteda kroz koje je prošao,redovno davao golove u mlađim uzrstima i u ekipi rezerva pre nego što je debitovao za prvu ekipu protiv Čarlton Atletika u avgustu 1956. U isto vreme Čarlton je izvršio svoju građansku vojnu dužnost u Šrevzburiju. Met Bazbi savetovao ga je da bi mogao igrati za Junajted preko vikenda.U isto vreme u Šrevzburiju je vojsku služio i Dankan Edvards,Čarltonov ekipni kolega.
Ulazak u prvu ekipu Junajteda
Čarlton je u svojoj prvoj sezoni u Junajtedu odigrao četrnaest utakmica. Osvojili su prvenstvo,ali zaustavljeni su na putu da prvi put u 20. veku ostvare “dabl” – da osvoje prvenstvo i FA kup, kada su u finalu FA kupa 1957. izgubili u kontroverznoj utakmici protiv Aston Vile.Čarlton, tada još devetnaestogodišnjak igrao je na toj utakmici kada je sa terena sa slomljenom arkadom nakon sudara sa Vilinim napadačem Piterom MekFarlandom iznešen Junajtedov golman Rej Vud. Čarlton je bio prvi kandidat za odlazak na gol (u to vreme još nije bilo zamena,a pogotovo ne golmanskih),no između stativa završio je njegov saigrač Džeki Blančflauer.
Čarlton je već učvrstio mesto u ekipi kada je Junajted kao aktuelni prvak Engleske, iskoračio u Evropu kao prva engleska ekipa kojoj je to uspelo. Stigli su sve do polufinala gde su izgubili od Real Madrida. Junajtedov uspeh u jakoj konkurenciji doneo im je poveću dozu respekta na kontinentalnoj razmeri što je bio i cilj Meta Bezbija. Ta reputacija još se povećala u sledećoj sezoni kada je Junajted došao u četvrtinu finala protiv Crvene Zvezde iz Beograda.U prvom susretu kod kuće Junajted je pobedio 2:1.U revansu u Beogradu Čarlton je dva puta pogodio mrežu i Junajted je vodio 3:0,ali domaćini su uspeli izjednačiti na 3:3. To je bilo dovoljno da se Junajted plasira u polufinale gde ih je čekao Milan. Igrači Mančestera napustili su Beograd presretni jer su dospeli među četiri najbolja kluba Evrope,ali s mislima na važnu utakmicu protiv Vulverhemptona sledećeg vikenda.
Minhen – mesto velike tragedije
Avion koji je pokupio Junajtedove igrače i stručni štab na aerodromu u Zemunu morao se zaustaviti u Minhenu da bi napunio rezervoare. To se sve odvijalo u sve gorim vremenskim uslovima. Punjenje rezervoara je bilo obavljeno i putnicima je stigao poziv na ukrcvanje u avion. Jak vetar uzeo je maha i velike količine snega počele su se lediti na pisti i oko nje. Dva poletanja su zaustavljena što je zabrinulo putnike na avionu, stjuardesa ih je savetovala da ponovo napuste avion dok se ne otkloni manja tehnička greška.
Na aerodromski terminal stigao je poziv da se ponovo ukrcaju na avion i bilo je sve više nervoze među putnicima. Čarlton i njegov timski kolega Denis Vajolet savetovali su svoje mlađe kolege Tomija Tejlora i Dejvida Pega da zamene mesta,jer su mislili da će biti sigurniji na zadnjim mestima. To se pokazalo kao fatalna odluka Tejlora I Pega.
Avion je pri sledećem pokušaju poletanja zakačio ogradu na kraju piste i krilo aviona zabilo se u jednu zgradu koja se nalazila blizu piste. Krilo i deo repa aviona potpuno su otkinuti od ostatka aviona.Ostatak aviona vrteo se po ledenoj stazi i pri sledećem sudaru biva prepolovljen.
Čarlton je pri sudaru istrgnut iz sedista i ispao je iz kabine.Kada je do njega došao Junajtedov golman Hari Greg (koji se nekako provukao kroz rupu u avionu nepovredjen i započeo svoju spasilačku misiju) mislio je da je mrtav. Zgrabio je Čarltona i Vajoleta i izvukao ih iz aviona koji je u svakom trenutku mogao eksplodirati. Greg se vratio u avion kako bi pomogao povredjenom Bazbiju i Blančflaueru, a kad se okrenuo unazad laknulo mu je kad je vidio da su Čarlton i Vajolet živi, iako je već bio pretpostavio da su obojica mrtvi. Čarlton je zadobio posekotine lica i doživeo veliki šok,zbog čega je proveo nedelju dana u bolnici. Sedam njegovih saigrača je poginulo,uključujići i Tejlora i Pega s kojima su on i Vajolet zamenili mesta pre kobnog pokušaja poletanja. Poginuo je i kapiten Junajteda Rodžer Birn, zajedno s Markom Džonsom ,Bilijem Velanom,Eddijem Kolmanom i Džefom Bentom. Dankan Edvards umro je kasnije od posledica povreda koje je zadobio. Sveukupno, nesreća je odnela 23 života. Isprva je za nesreću okrivljen led na krilima, ali kasnijom obradom utvrđeno je da su uslovi za poletanje te kobne noći bili nemogući. Čarlton je bio prvi preživeli koji je napustio bolnicu. Stigao je u Mančester 14. februara 1958.,osam dana nakon nesreće. Kako se oporavljao,provodio je vreme sa lokalnom omladinom igrajući fudbal. Imao je samo 20 godina i pomogao je Bezbiju da spasi što se od sezone spasiti da. Očekivano, Junajted je izbačen iz Evropskog Kupa od italijanskog Milana u polufinalu ukupnim rezultatom 5:2, a i u prvenstvu su pali. Međutim, nekako su uspeli doći do drugog uzastopnog finala FA kupa i taj veliki dan na Vembliju poklopio se sa Bezbijevim povratkom na posao. Bezbi nije nikako mogao motivisati ekipu koja je igrala samo na osnovi uspomene na svoje prerano preminule saigrače i koja je igrala pod podrškom cele nacije. Net Lofthaus doneo je Boltonu pobedu od 2:0.
Ova minhenska nesreća presudno je obeležila dalji put Mančester Junajteda I Bobija Čarltona. Senka tog februarskog dana ostala je zauvek na njegovom licu. I u trenucima najvećih uspeha Mančestera i engleske reprezentacije kao da na njegovom licu postoji neka uzdržanost, odsutnost. Tri meseca posle minhenske nesreće, Bobi Čarlton je opet igrao na stadionu JNA u Beogradu, za reprezentaciju Engleske protiv Jugoslavije. Jugoslavija je pobedila sa 5:0, a mladi Čarlton je označen kao jedan od najvećih krivaca za taj poraz. (“Sve me je podsećalo na tragediju. Isti stadion, ista sredina I nisam mogao ni da se pokrenem”). Taj najdarovitiji i najbolji engleski igrač dugo je u reprezentaciji bio rezerva ili je igrao na pogrešnom mestu, najčešće na levom krilu. Tako su prošla dva svetska prvenstva, 1958. i 1962., i tek pred treće Čarlton (Alf Remzi je bio selektor) je počeo da igra na sredini i nametnuo se, tiho, kao glavni igrač. Engleska je postala svetski prvak, a dve godine kasnije, u maju 1968., Mančester Bobija Čarltona postaje šampion Evrope. Taj veliki fudbalski džentlmen, taj mirni i setni Bobi Čarlton, najviše je zaslužan što je tako dobro funkcionisao najčudesniji i najbolji trio engleskog i evropskog fudbala - Densi Lou (Škot), Bobi Čarlton (Englez), Džordž Best (Irac). Samo je taj ser, koji je bio ser i pre nego što ga je odlikovala kraljica Elizabeta II, mogao da ujedini britansko ostrvo. A o driblingu Bobi je kazao: Dribling je Dankan Edvards, moj drug iz školske klupe,
ili dribling je linija od Božića, do Tri kralja i Cveti.
Džordž Best
StatistikaPuno ime: Džordž Best
Datum rođenja: 22 Maj 1946
Mesto rođenja: Belfast, Severna Irska
Visina: 1.75 m
Igračka pozicija: Krilo, Ofanzivni vezni
Karijera u Junajtedu: Avgust 1961 - 05 Januar 1974
Utakmica: 477
Golova: 180
Internacionalna karijera: 37 utakmica, 9 golova
Ostali klubovi: Stokport Kanti (75/6), Kork Seltik (75/6), Los Anđeles Asteks (SAD) (76-78), Fulam (76 - 78), Hibernian (79 - 81), Fort Lauderdale Strajkers (SAD) (79), San Hose Ertkvejkes (SAD) (80)' Golden Bej (SAD), Barnmut 82/3
Biografija
Veliki Gaeli zemlje Irske,
Ti ljudi što ih Bog ludim sazda,
Jer su svi ratovi njihovi veseli,
A sve pesme tužne.
Ovu pesmu je tiho govorila Bestova majka u blagim alkoholnim halucinacijama dok je dečak Džordž učio fudbal šutirajući teniske loptice po nemirnim ulicama Belfasta. Na jednom od uličnih turnira u Belfastu, Besta je video skaut Mančester Junajteda Bob Bišop (ili je to bilo na terenu malog kluba Kedžak vojs) i kako legenda kaže, poslao telegram na stadion Old Traford sa samo jednom rečenicom: Mislim da sam pronašao genija.
Besta je u Mančester Junajted primio Mat Bezbi kada je Best imao 15 godina. Već u 17. godini Best je igrao za prvi tim Mančestera. Njegova prva utakmica bila je protiv Vest Bromvič Albiona. Dve sezone nakon Bestovog dolaska, to je 1965. godina, Mančester je postao prvak Engleske. Te godine u Kupu Šampiona Best je praktično sam pobedio Benfiku u Lisabonu. Bilo je 5:1. U portugalskim novinama pojavio se njegov novi nadimak - O'Beatle. Best je polako počeo da vraća radost na 'Teatar snova': Kada sam počinjao da se bavim fudbalom, Engleska je bila fantastično mesto. Ljudi su počeli da puštaju kosu, što sam uradio i ja. Muzika je bila bajkovita, moda je bila neobična i čudesna, a i fudbal nije bio loš.
Sredinom 70-ih Džordž Best je bio najbolji fudbaler na svetu. Bio je popularan kao Bitlsi, kao Bitlsi i Rolingstonsi zajedno. "Ono što nikada neću zaboraviti jeste huk navijača Mančestera. Kada sam išao kroz tunel, to mi je raznosilo glavu i kako sma bio bliži igralištu, to se čulo sve više. U takvim utakmicama bio sam ubeđen da mi niko ništa ne može."
Mančester je i u sezoni 1966/67 bio prvak. Best je imao 22 godine, i u maju 1968. Mančester je opet pobedio Benfiku. To je bilo na stadionu Vembli, bilo je 4:1, 4:1 u produžecima. Best je u trećem minutu prvog produžetka predriblao celu odbranu Benfike i postigao gol. Tako je Mančester postao prvi engleski klub koji je osvojio Kup Šampiona. Sledeće godine, 1969., Mat Bezbi, najbolji engleski menadžer, otišao je u penziju. Bestu se nije više igrao fudbal ili mu se nije igrao onako kako ga je igrao te četiri sezone, od 1964. do 1968. Plašio se da mu fudbal ne pređe u dosadu i prepoznavao je kako njegovim venama počinje da teče splin, kako osvajaju melanholične note njegove majke iz one pesme kaku su u Irskoj svi ratovi veseli i sve pesme tužne. "Trošio sam novac na piće, žene i automobile. Ostalo sam jednostavno profućkao. Rođen sam sa velikim darom, a on kadkad dolazi s' nagonom za samouništenje. Baš kao što sam hteo biti bolji od svih s kojima sam igrao, tako sam hteo biti bolji od svih kad smo se provodili." Već U 27. godini, njegova karijera je praktično bila završena. Svoju poslednju utakmicu za Mančester junajted odigrao je 1973. godine, i posle toga više nikada nije igrao za neki veliki klub. Mnogi će reći da je Džordž Best prokockao svoj talenat, ali njegova relativno kratka karijera je bila itekako bogata:
"Otkada sam sa 15 godina otišao od kuće, do svoje 24., 25. godine osvojio sam dva šampionata, evropski Kup šampiona i izabran sam za Evropskog igrača godina. Šest sezona za redom bio sam najbolji strelac Mančester Junajteda. Sve to mi, sa ove distance, izgleda zastrašujuće, ali u ono vreme o tome uopšte nisam razmišljao, samo sam želeo da svakoga dana igram fudbal."
Best je na vrhuncu slave bio u drugoj polovini šezdesetih godina. Zbog paklene kombinacije talenta, dobrog izgleda i harizme prozvali su ga "petim Bitlsom".
Džordž Best je i živeo kao rokenrol zvezda, ali to se pokazalo kao pogubno za karijeru u vrhunskom fudbalu:
"Nigde nisam mogao da idem, bio sam pod opsadom. Nedeljom bi se pojavio autobus pun ljudi, koji bi pravili piknik u mojoj bašti i sedeli tamo ceo dan. Ako bih želeo da izvedem devojku na večeru, morao sam da zovem u pomoć svog prijatelja u lokalnoj policijskoj stanici, da me odbrani od gomile novinara koji su me svuda pratili. Ja bih svojim kolima odjurio na večeru, a on bi išao iza mene brzinom od 40 kilometara na sat, tako da niko nije smeo da ga obiđe i pojuri za mnom. Svašta sam morao da radim da bih sačuvao svoju privatnost, ali nisam uspevao."
Teško je proceniti gde je mesto Džordža Besta u ligi najvećih fudbalera svih vremena. Drugi igrači su osvojili mnogo više trofeja za svoju zemlju i klubove.Best nikada nije igrao na Svetskom prvenstvu sa Severnom Irskom, a njegov buran život van terena zasenio je i upropastio njegovu karijeru.
Uvek je govorio da nije zažalio zbog svojih postupaka, ali izgleda da je tek pred kraj života shvatio da je mogao da postigne i mnogo više:
"Dosegao sam vrhunac slave sa timom koji je bio na vrhuncu od 1963. do 1968. Imao sam dakle tih 5 godina. Neki igrači nikada ne dožive tih pet godina i to me teši. Mogao bih da se dovedem do ludila razmišljajući šta bi bilo da sam imao 20 godina, ali bolje je i da sam imao i 5, nego ništa. Ali, ipak, voleo bih da je sve potrajalo dvadeset godina."
Da Best nije živeo onako kako je živeo, zar bi se svet i danas sećao njegovih driblinga iz Lisabona, loba protiv Totenhema ili onih šest golova protiv Normptona. "Ostvario sam sve što sam sanjao, da igram fudbal s' najboljima i da Mančester bude najbolji...Sećam se svake scene, svakog minuta svoje karijere."
Čak i kada je njegova fudbalska karijera odavno bila završena, Džordž Best nije prestao da fascinira britanske medije i javnost. Njegova pojavljivanja na televiziji bila su, međutim, dramatična iz potpuno pogrešnih razloga. Džordž Best je skoro ceo svoj život bio alkoholičar.
"Mislim da u ovoj zemlji ljudi i dalje gledaju na alkoholičare kao na gubavce. To je bolest koji svi gledaju sa visine, iako od nje pate ljudi iz svih slojeva društva. Ja sam se lečio zajedno sa jednim anđelom pakla, sveštenikom, direktorom banke i petnaestogodišnjakom. Dakle - niko nije pošteđen."
A kad je u Londonu tog 25. novembra 2005. godine umro Džordž Best, tog dana ujedinilo se celo britansko ostrvo. I Škoti, i Irci, i Englezi, i Velšani. I katolici i protestanti. U brojnim anketama svrstavan je među najbolje igrače sveta svih vremena, a u rodnoj Severnoj Irskoj uzdignut je u status božanstva. Na njegovoj sahrani u rodnom Belfastu okupilo se oko 100.000 ljudi, koji su i pored kiše koja je padala ceo dan, došli da odaju poštu najboljem fudbaleru Severne Irske i jednom od najboljih igrača svih vremena. Zemljaci su mu se odužili i tako što je po njemu nazvan međunarodni aerodrom u Belfastu, a Banka Alstera je na godišnjicu smrti izdala milion novčanica od po pet funti sterlinga sa njegovim likom.
Dankan Edvards
Statistika
Puno ime: Dankan Edvards
Datum rođenja: 01. Oktobar 1936.
Mesto rođenja: Dadli, Engleska
Visina: 1.80 m
Igračka pozicija: Krilni napadač
Karijera u Junajtedu: Avgust 1952 – Februar 1958
Golova: 21
Internacionalna karijera: 18 utakmica, 5 golova
Biografija
Legenda od Dankanu Edvardsu nije dugo trajala, tačnije nije se ni do kraja izgradila, ali ipak nikad neće umreti. Dankan je fudbalski “titan” , fenomen koji se pojavi jednom u životu, fenomen koji je potresao Englesko fudbalsko tlo tokom 1950-ih godina. U Junajted je stigao sa šesnaest godina I činilo se da za njega granice nisu postojale. Dve godine kasnije nastupio je I za nacionalni tim Engleske.
Dankan Edvards je bio poput mitskog bića, kompletan igrač. Nije postojala stvar na fudbalskom terenu, a da je ovaj mladi talenat ne uradi bolje od svih. Njegova kontrola lopte, koristeći obe noge, jednostavno bila je majstorska. Njegova dodavanja su bila primer za slediti, šut je bio neverovatan, spoj snage I preciznosti. U vazduhu je bio kralj. Mogao sa napraviti čitav catalog njegovih fudbalskih veština. Ali I to je bilo samo pola od onoga što je umeo. Tu su I njegova hrabrost, lojalnost I posvećenost, I ono najvažnije: temperament koji je posedovao, bio je zapanjujuć. Svi su se na njega ugledali.
Još od momenta kad je stigao na Old Traford, nije bilo sumnje da će Dankan biti veoma specijalan. On je bio svestan toga, ali nije bio jedan od onih koji će da dopuste da se sve desi samo od sebe. Njegova privrženost igri ga je terala da vežba svaki dan, ceo dan, sve dok ne padne mrak ili dok ga ne odvoje nekako od lopte. Dankan je sve radio iz ljubavi.
Većinu svojih utakmica u dresu Junajteda, Edvards je igrao kao polušpic. Često se vraćao da pomogne odbrani, ali je umeo da svaki napad pretvori u šansu. Protivnički igrači kao da su bežali od njega, jer kada se Dankan zaleti prema golu, bilo je nemoguće zaustaviti ga. Njegova poslednja ligaška utakmica je donela istorijsku pobedu nad Arsenalom na nekadašnjem “Hajberiju”. Tada je Edvards postigao jedan od svojih tipičnih golova, kada je dobio loptu od Denisa Vajoleta na ivicu šesnaesterca, lagano predriblao Džeka Kelsija I postigao pobedonosni gol.
To je bio dovoljan pokazatelj njegovih veština. Taj gol je bilo sve u jednom. Jednom je Bobi Čarlton rekao:”Da moram da igram za svoj život, I kada bi mogao da izaberem jednu osobu da mi pomogne, to bi bio Dankan Edvards.”
Pre nego što je poginuo u Mihnenu posle dvonedeljne borbe za život, našalio se sa kolegom Džimi Marfijem, rekavši mu da će za sledeći meč biti spremniji od njega. Ipak to se nije desilo, Dankan Edvards je preminuo u bolnici u Minhenu. On je za Mančester Junajted osvojio dva prvenstva i odigrao je 18 utakmica za Englesku reprezentaciju. Imao je samo 21 godinu, njegov ogroman potencijal jedva da je bio načet. Svi koji su gledali Dankana Edvardsa, u svojim mislima će zauvek imati pravo fudbalsko blago. Više nikad neće videti takvog mladog igrača kao što je bio Dankan Edvards.
Sahrana
Nakon čuvenog “Minhena” 1958. godine, sedam igrača i četrnaest drugih članova posade su na mestu preminuli. Dankan Edvards je preživeo surovi pad aviona I prevezen je u bolnicu “Reht de Isar” u Minhenu. Zadobio je teške povrede. Višestruki prelom noge, rebara, i oštećen bubreg ostavljali su prostora za pitanje “Da li će Edvards preživeti, i ako preživi da li će ikada više zaigrati fudbal”? Odgovor je usledio 21. februara 1958. i Dankan Edvards je nažalost preminuo. Svet je ostao bez jednog od najvećih fudbalskih talenata ikad i jednog sjajnog čoveka, koji je širio pozitivnu energiju na svakom koraku.
Sahranjen je u svom rodnom mestu Dadliju pet dana nakon svoje smrti. Na svom nadgrobnom spomeniku ispisan je tekst “Sve nas je napustio, nije rekao zbogom” , a njegov grob i dan danas posećuju mnogobrojni fanovi Junajteda širom planete.
Nakon Dankanove sahrane, o njemu je počelo još više da se piše i priča. Ostao je upamćen kao jedan od najvećih talenata ikada, a mnogi smatraju da bi bio, ako ne i najbolji igrač svih vremena ispred recimo jednog Maradone.
Ole Gunar Solskjer
StatistikaPuno ime: Ole Gunar Solskjer
Datum rođenja: 26. februar 1973.
Mesto rođenja: Kristijansund, Norveška
Visina: 1.78 m
Igračka pozicija: Napadač
Karijera u Junajtedu: Jul 1996– Avgust 2007
Golova: 128
Internacionalna karijera: 61 utakmica, 21 gol
Ostali klubovi: Klaunsenegen i Molde
Biografija
Komentar iz zadnjih pet minuta sa Kamp Noua na veče 26. maja 1999. godine biće zauvek zapečaćen u fanovima Junajteda širom sveta. Pet reči na kraju te čuvene utakmice je sve što vam treba da vas transportuje u tu noć, kada vam je srce lupalo kao da ste dobili električni udar. Tih pet reči su :“I Solskjer ga je osvojio“ (And Solskjaer Has Won It)
Solskjer je u Junajted stigao u doba kada je Fergusonov tim bio u punom letu sa mnogo domaćih i talentovanih igrača, sa povremenim skupim potpisivanjima ili nastalim talentima. Zakoračio je u tim pored Bekama, Bata, Skolsa, Gigsa, braće Nevil, Kina, Kola, Kantone i Šmajhela.
Tokom leta 1996. godine, Fergusonovi lukavi transferi su imali dobro poznatu reputaciju, ali su tada nestali Hjuz, Dablin, Kančelskis i Šarp. MekKler i Kantona su počeli da pokazuju znake starenja, i svi su očekivali da Junajted obori rekord u kupovini neke velike zvezde. Svi su smatrali da je Blekburnov Alan Širer pravo rešenje od petnaest miliona funti.
Bilo je pravo iznenađenje kada je Ferguson kupio tri malopoznata igrača, Karela Poborskog, Ronija Jonsena i Ole Gunar Solskjera. Solskjer je bio jeftin, Poborski je izgledao kao prirodna zamena za Kančelskog, a Jonsen kao zamena za Stiva Brusa, ali pravo iznenađenje je bio „ubica dečijeg lica“ koji je stigao iz Norveškog Moldea, ispred jednog Alana Širera.
Ole je debitovao u trećoj utakmici u sezoni protiv Blekburna, ušao je u igru u 64. minutu igre, kada je Junajted gubio sa 1-2. Šest minuta kasnije, Solskjer je postigao izjednačujuć gol, rola po kojoj je Ole i bio poznat tokom svoje karijere. On je bio momentalni hit za navijače, njegova mirna priroda van terena i njegovo mladalačko lice mu je donelo prvi deo popularnog nadimka „Baby Face“ , dok je drugi deo nadimka „Assasin“ dobio po smrtonosno preciznom udarcu. Njegovih 18 golova u prvoj sezoni u Junajtedu, doveli su ga na čelo liste strelaca „crvenih đavola“, i bio je najzaslužniji za drugu uzastupnu titulu Aleksa Fergusona na klupi Junajteda.
Statistika mu je donela i nadimak „super-izmena“, nadimak koji je Solskjer nosio gotvo čitavu svoju karijeru. On je bio starter u 217 od 367 mečeva koje je odigrao za crveni dres. Postizao je golove i kao starter i kao izmena, bilo mu je svejedno. Ferguson je stalno hvalio Oleov temperament, ali je tvrdio da je završnica bila ključ Solskjerovog uspeha, kao i sposobnost čitanja igra sa klupe, i kad bi ušao znao bi gde treba da stoji i šta treba da radi.
Ole se dokazao na svom debiju za Junajted, ali se najviše dokazao u dramatičnim momentima. Gol u poslednjim sekundama protiv Bajerna, bio je najbolji primer Solskjerovog uticaja na ishod meča. To ne bi trebalo da dođe kao iznenađenje, jer mu se baš te sezone sudbina ponovila par puta, i opet je takvim golovima bio jedan od najzaslužnijih za Mančesterovu najbolju sezonu u istoriji kluba, sezona poznatija kao i „99’s treble“.
U februaru 1999. godine, na programu je bila utakmica Premijer lige između Junajteda i Notingem Foresta. Jork i Kol su postigli po dva gola, i tad je bilo pitanje ko će od njih dvojice postići het-trik, a zatim je 19 minuta pre kraja meča umesto Jorka ušao Solskjer. U zadnjih 12 minuta, Ole nije postigao het-trik, već je dao četiri gola i time potopio Notingem Forest. Rezultat tog meča bio je 1-8.
Dve nedelje ranije u FA kupu, sastali su se Liverpul i Mančester. Liverpul je poveo u 78. minutu golom Majkla Ovena. Dvajt Jork je izjednačio dva minuta pre kraja, a onda je duboko u nadoknadi vremena Solskjer postigao pobedonosni gol pored Dejvida Džejmsa i tako utišao ceo Enfild Roud, i odveo svoj tim u sledeću rundu.
Ole nije samo postizao golove u nadoknadi vremena, svojevremeno je dva puta potapao Arsenal i jednom Njukasl. Na toj utakmici protiv Njukasli, Solskjer je dobio crveni karton, kada je kompletna odbrana Junajteda ostala napred. Rob Li, igrač Njukasla je potrčao sa loptom prema golu na kojem je bio samo golman, svi su se već predali, a onda je Ole potrčao prema svom golu iz samog špica napada, i sustigao Lija, a zatim napravio prekršaj i dobio je crveni karton. Solskjer se bez reči okrenuo i krenuo prema svlačionicu, a onda su nastale ovacije sa Stretford Enda, pa zatim i celog stadiona. Svi su ustali da pozdrave požrtvovanje Solskjera, koje je na kraju donelo pobedu Junajtedu.
Možda nije bio prvi izbor pored razornih Dvajta Jorka i Endija Kola, ali su Solskjerovo strpljenje i upornost nadživela oba ova igrača.
I pored povreda koje su ga zahvatile, Solskjer je uspevao da u dve sezone postigne 15, a zatim i 18 golova. Nakon odlaska Jorka i Kola, stigao je Rud van Nistelroj i tek tada je Solskjer postao standardni prvotimac i to je iskoristio na najbolji mogući način. Postigao je 25 impresivnih golova. Ipak Junajted se vremenom navikao na igru Nistelroja kao frontmena ekipe, pa je Ole polako počeo da posustaje.
Umesto da odustane, Ole je odlučio da ostane i bori se za svoje mesto u timu. Dejvid Bekam se povredio, a Ferguson je Solskjera prekomandovao na poziciju desnog polušpica. Solskjer je ponovo počeo sa brilijantnim partijama, i Bekamu je bilo teško posle oporavka da izbaci norvežanina iz tima. Nakon toga su usledile brojne povrede, koje su najveći razlog što je Solskjer pre vremena završio karijeru. Zbog povreda Ole je propustio veći deo 2004. i 2006. godine, dok je 2005. u potpunosti propustio. Svaki put kad bi se oporavio, Ole je igrao kao i pre, ali ga je poslednja povreda „dokrajčila“ i odlučio je da završi karijeru u avgustu 2007. godine na utakmici protiv Espanjola.
Ole je nedugo posle toga dobio svoj kutak na Stretford Endu, sa natpisom „20LEGEND“ koji je ponosno stajao na zapadnoj strani Old Traforda, a Solskjerovo ime se pevalo jače nego ikad.
Početkom sezone 2008/2009, Ole Gunar Solskjer se pustio u trenerske vode. Dobio je posao menadžera rezervi Mančester Junajteda. Nadajmo se da će ga u trenerskoj karijeri pratiti uspeh, kao što je to radio u igračkoj.
Nagrade
Solskjerov uspeh je nagrađivan trofejima, a on ih je sa Mančester Junajtedom osvojio 13. Osvojio je gotovo sve što se moglo sa Junajtedom osvojiti.
Premijer liga (6): 1996–97, 1998–99, 1999–2000, 2000–01, 2002–03, 2006–07
FA Kup (2): 1998–99, 2003–04
FA Komjuniti Šild (3): 1996, 1997, 2003
UEFA Liga Šampiona (1): 1998–99
Interkontinentalni kup (1): 1999
Kao što kroz istoriju Junajteda mnoge legende imaju svoje plemićke titule, i Ole ima svoje. U Norveškoj, u svom rodnom mestu, Solskjer je postao počasni vitez ili preciznije „Vitez prve klase, odreda Svetog Olava“ što je san za svakog norvežanina. Dobio je i „Niksenovu“ nagradu 2007. godine za najboljeg igrača Norveške, a Ole je doslovno svom ponašanju dobio i Pir Gintovu nagradu, nagradu koja se dodeljuje u Norveškoj, a u prevodu bi značila „Nagrada za mir“. Solskjer je i počasni ambasador UNICEF-a, i ima svoje fudbalske kampove širom celog Afričkog kontinenta.
Peter Schmeichel
StatistikaPuno ime: Peter Boleslav Šmajhel
Datum rođenja: 18 Novembar 1963
Mesto rođenja: Gladšahe, Danska
Visina: 1.93 m
Igračka pozicija: Golman
Karijera u Junajtedu:1991 - 1999
Utakmica: 292
Golova: 1
Internacionalna karijera: 129 utakmica, 1 gol
Ostali klubovi: Gladšahe, Hvidov, Brondbi, Sporting, Aston Vila, Mančester Siti
Biografija
Peter Boleslаv Šmаjhel (rođen 18. novembrа 1963), bivši dаnski profesionаlni fudbаlski golmаn koji je izаbrаn zа nаjboljeg svetskog golmаnа 1992 i 1993 godine.
Ostаće upаmćen po svojoj nаjuspešnijoj godini u Mаnčester Junаjtedu, kogа je kаo kаpiten doveo do osvаjаnjа "Lige šаmpionа" kаo i do trostruke klupse titule 1999 godine. Bio je ključni člаn dаnske reprezentаcije kojа je osvojilа Evropsko prvenstvo 1992 godine.
Rođen je u Glаdsаke u Kopenhаgen u Dаnskoj. Šmаjhel je poznаt po svom nаpаdаčkim izletimа u protivnički šesnаesterаc kаo i po impozаntnom izgledu (visok 1,93 metrа i dresu veličine XXXL, specijаlno prаvljenom zа njegа). Tokom svoje kаrijere, Šmаjhel je postigаo 11 golovа, uključujući i jedаn zа reprezentаciju Dаnske, što je veliki podvig zа golmаnа. On je tаkođe igrаč sа nаjviše nаstupа zа nаcionаlni tim Dаnske, sа 129 utаkmicа između 1987 i 2001. Pored Evropskog prvenstvа 1992 godine (koje su osvojili), on je igrаo zа svoju zemlju i nа Svetskom prvenstvu 1998, kаo i nа tri Evropskа prvenstvа. Bio je kаpiten nаcionаlnog timа nа 30 mečevа.
Nаkon što se prikаzаo nа međunаrodnoj sceni, Mаnčester junаjted gа je kupio 1991 godine zа 530.000 funti, zа cenu kojа je opisаnа 2000 godine, od strаne menаdžerа Mаnčester Junаjtedа, Ser Aleks Fergusonа kаo "pogodbа vekа". Šmаjhel je odigrаo veći deo svoje kаrijere zа Junаjted, osаm godinа ukupno. Sа Junаjtedom, Šmаjhel je osvojio pet titulа Premijer ligа, tri FA kupа, jedаn Ligа kup, i UEFA Ligu šаmpionа. Mаnčester Junаjted je zаvršio kаo drugoplаsirаni u Šmаjhelovoj prvoj sezoni (iste godine osvojio Ligа kup, po prvi put u istoriji klubа), аli je nа međunаrodnoj sceni Šmаjhel ostvаrio nаjveći uspeh te godine. Posle sаnkcijа UN uvedenih Jugoslаviji, umesto reprezentаcije Jugoslаvije nа prvenstvo Evrope je otišlа Dаnskа, kаo drugoplаsirаnа u grupi. Pod vođstvom novog menаdžerа Ričаrdа Nilsenа, Šmаjhel je postаo prvi golmаn Dаnske reprezentаcije 1992 godine nа Evropskom prvenstvu, koje su i osvojili. Odbrаnio je penаl Mаrko Vаn Bаstenu u polufinаlu, i odvero reprezentаciju u finаle. Posle niz vаžnih odbrаnа tokom prvenstvа, izаbrаn je zа nаjboljeg golmаnа nа svetu 1992 godine.
U sezoni 1992-93, Šmаjhel je doneo Mаnčesteru prvu titulu posle 26 godinа sа 22 utаkmice nа kojimа nije primio gol. Još jednom je poneo titulu nаjboljeg nа svetu. Jаnuаrа 1994 godine, Šmаjhel je zаrаtio sа Fergusonom nаkon što je posle vođstvа od 3-0 protiv Liverpulа primio 3 golа. U rаsprаvi Šmаjhel je rekаo teške reči nаkon čegа je usledio otkаz od strаne Fergusonа. Nekoliko dаnа kаsnije, izvinuo se sаigrаčimа, ne znаjući dа gа je Ser Aleks "prisluškivаo". Šmаjhel je ostаo u klubu sа kojim je odbrаnio titulu.
Iаko je bio golmаn, imаo je običаj dа odlаzi u nаpаd tokom kornerа kаdа je Mаnčester gubio. Sаmа njegovа pojаvа izаzivаlа je ogromnu pаžnju protivničkih igrаčа, koji su "zаborаvljаli" nа ostаle igrаče Mаnčesterа, što je često dovodilo do pogotkа. Postigаo je i gol protiv Rotorа iz Volgogrаdа u UEFA kupu, аli je Mаnčester ipаk eliminisаn zbog golа u gostimа (nа Old Trаfordu bilo 2-2, prvi meč 0-0). Postigаo je i gol "mаkаzicаmа" protiv Vimbldonа, аli nije priznаt zbog ofsаjdа.
Posle koškаnjа sа Jаn Vrаjtom iz Arsenаlа 1997 godine, Šmаjhel je optužen zа rаsizаm, аli su te optužbe odbаčene zbog nedostаtkа dokаzа nekoliko meseci kаsnije. Zаvršne sezone (1998-99) u Mаnčesteru, Šmаjhel je osvojio prvnstvo, FA kup i ligu šаmpionа. U polufinаlu FA kupа, odbrаnio je penаl Denisu Berkаmpu iz Arsenаlа u zаdnjim minutаmа utаkmice i tаko odveo meč u produžetke, gde je Mаnčester slаvio sа 2-1 pogodtkom Gigsа u produžetku. U finаlu je sаvlаdаn NJukаsl sа 2-0. Prvenstvo je osvojeno sа bodom prednosti ispred Arsenаlа. A nаjzаpаmćenijа utаkmicа ikаdа u ligi šаmpionа odigrаlа se 26. mаjа 1999 godine nа Kаmp Nou u Bаrseloni. Posle vođstvа Bаjernа od 1-0, u finišu utаkmice golovimа Šeringemа u 91 minutu i Solskerа u 93 minutu, Mаnčester je osvojio titulu. Šmаjhel, kаo kаpiten timа u odsustvu Roj Kinа bio je zаslužаn što Mаnčester nije primio više golovа sа svojim izuzetnim odbrаnаmа. Posle Mаnčesterа, kаrijeru je nаstаvio u Sportingu, Aston Vili i Mаnčester sitiju, nаkon čegа se penzionisаo 2003 godine.
Stаtistikа:
Mаnčester Junаjted - 398 utаkmicа, 1 gol
Premijer ligа - 5 (1992–93, 1993–94, 1995–96, 1996–97, 1998–99)
FA kup - 3 (1993–94, 1995–96, 1998–99)
FA Čаriti Šild - 4 (1993, 1994, 1996, 1997)
Ligа kup (Kаrling kup) - 1 (1991)
UEFA Super kup - 1 (1991) - pobedа protiv Crvene Zvezde od 1-0
Ligа šаmpionа - 1 (1998-99)
Priznаnjа:
Evropski golmаn godine - 4 (1992, 1993, 1997, 1998)
Nаjbolji golmаn svetа - 2 (1992, 1993)
UEFA nаgrаdа - 1 (1997-98)
Dаnski fudbаler godine - 3 (1990, 1993, 1999)
Engleskа "dvorаnа veličаnstvenih" - 1 (2003)
Nаjbolji golmаn Premijer lige u periodu od 1992 do 2002 godine
Nаjboljа odbrаnа Premijer lige (protiv Njukаslа 1997 godine)
Dennis Law
Rođen je 26. Februara 1940 u Aberdeenu u Škotskoj.Ribarev sin bio je najmlađi od sedmoro dece, porodica mu je bila veoma siromašna.Njegov komšija mu je kupio par kopački i to mu je bilo sve na svetu.Mogao je kao klinac trenirati i ragbi ali je njegova strast prema fudbalu bila prevelika.Nije prošlo dugo njegov talenat prepoznali su skauti Huddersfield Towna pa su ga doveli na probu.Law ih je sve impresionirao te je ostao u klubu.Isprva mu niko nije davao šanse za uspeh jer je bio slab momak.Huddersfieldovo ispadanje u tadašnju drugu diviziju pomoglo je mladom Law da dobije svoju šansu.Igrao je protiv Notts County-ja u pobedi od 2-0.
Menadzer Man Utd Matt Busby ponudio je 10,000 funti za mladog Škotskog napadača, to je u to vreme bila velika svota, ali je klub odbio ponudu.Uskoro Bill Shankly menadzer Huddersfielda odlazi u Liverpool, želeo je povesti Dennisa sa sobom ali Liverpool nije mogao sebi priuštiti takvog igrača.
U martu 196o potpisuje za Man City za tada rekordnih 55,000 funti.Dobio je priliku igrati za građane u prvoj ligi, i on je tu svoju šansu iskoristio.Odigrao je za građane 44 utakmice i postigao 21 pogodak.Bio je srećan u Man City-ju ali u to vreme u Engleskoj se nije baš puno zarađivalo te je otišao u Italiju gde je bio ukinut "plafon za plate" te su stranci bolje zarađivali.Potpisao je za Torino,međutim to se neće ispostaviti kao dobra odluka. U to vreme Italijanski klubovi su već igrali "katanaćo" čuveni defanzivni sistem igre, u kom su napadači veoma malo dobijali lopte u toku igre.Posle samo godinu dana vraća se u Englesku jer je potpisao za Man Utd za tada opet rekordnih 115,000 funti.
Man Utd je bio veoma pogođen još uvek Minhenskom avio nesrećom u to vreme, te je Law odmah dobio svoju šansu i postigao je pogodak posle samo sedam minuta.Mnogi igranje u Unitedu nazivaju Lawovim zlatnim dobom.Igrajući za United osvojio je i zlatnu loptu 1964.Imao je tu sreću da igra u generaciji koja je iznedrena posle nesreće u Minhenu.Sjajne generacije poznatije pod nadimkom Bazbijeve bebe.Gde su Best, Bobby Charlton i on činili glavne udarne igle.Kruna je naravno osvajanje KEŠ-a 1966.Odigrao je za United 309 utakmica i postigao 171 pogodak u svim takmičenjima.
Za reprezentaciju Škotske igrao je od 1958 do 1974, u tom periodu na 55 utakmica postigao je 30 golova.
Menadzer Man Utd Matt Busby ponudio je 10,000 funti za mladog Škotskog napadača, to je u to vreme bila velika svota, ali je klub odbio ponudu.Uskoro Bill Shankly menadzer Huddersfielda odlazi u Liverpool, želeo je povesti Dennisa sa sobom ali Liverpool nije mogao sebi priuštiti takvog igrača.
U martu 196o potpisuje za Man City za tada rekordnih 55,000 funti.Dobio je priliku igrati za građane u prvoj ligi, i on je tu svoju šansu iskoristio.Odigrao je za građane 44 utakmice i postigao 21 pogodak.Bio je srećan u Man City-ju ali u to vreme u Engleskoj se nije baš puno zarađivalo te je otišao u Italiju gde je bio ukinut "plafon za plate" te su stranci bolje zarađivali.Potpisao je za Torino,međutim to se neće ispostaviti kao dobra odluka. U to vreme Italijanski klubovi su već igrali "katanaćo" čuveni defanzivni sistem igre, u kom su napadači veoma malo dobijali lopte u toku igre.Posle samo godinu dana vraća se u Englesku jer je potpisao za Man Utd za tada opet rekordnih 115,000 funti.
Man Utd je bio veoma pogođen još uvek Minhenskom avio nesrećom u to vreme, te je Law odmah dobio svoju šansu i postigao je pogodak posle samo sedam minuta.Mnogi igranje u Unitedu nazivaju Lawovim zlatnim dobom.Igrajući za United osvojio je i zlatnu loptu 1964.Imao je tu sreću da igra u generaciji koja je iznedrena posle nesreće u Minhenu.Sjajne generacije poznatije pod nadimkom Bazbijeve bebe.Gde su Best, Bobby Charlton i on činili glavne udarne igle.Kruna je naravno osvajanje KEŠ-a 1966.Odigrao je za United 309 utakmica i postigao 171 pogodak u svim takmičenjima.
Za reprezentaciju Škotske igrao je od 1958 do 1974, u tom periodu na 55 utakmica postigao je 30 golova.
.png "English"){kind=small}
0 коментара:
Постави коментар